Konsekutivni prevod podrazumeva slušanje govornika na izvornom jeziku, hvatanje beleški, i potom reprodukovanje govora na ciljnom jeziku. Zavisno od dužine govora, ovakav prevod se može raditi u jednom mahu ili iz više segmenata. Usmeni prevodilac se u konsekutivnom prevodu oslanja uglavnom na pamćenje, ali je suštinski važno dobro hvatanje beleški.
Simultani prevodilac, koji se obično nalazi u zvučno izolovanoj kabini, sluša govornika na izvornom jeziku preko slušalica i u realnom vremenu reprodukuje govor na ciljnom jeziku govoreći u mikrofon. Slušaoci prate izlaganje govornika u prevodu na ciljni jezik preko slušalica. S obzirom da simultani prevodilac ne sme isuviše zaostati za govornikom, ovaj metod iziskuje puno prakse, stečenu rutinu, koncentraciju i prisustvo duha.
Konsekutivno prevođenje je dugo bilo standardni metod usmenog prevoda sve dok simultano prevođenje na engleskom, nemačkom, francuskom i ruskom jeziku nije po prvi put bilo isprobano na Nirnberškom suđenju 1945. godine. Iz straha da će konsekutivno prevođenje značajno usporiti proces, uvedena je potpuno nova tehnika prevoda uz korišćenje odgovarajuće opreme. Danas je simultano prevođenje, zahvaljujući tom događaju i savremenoj audio opremi, postalo najrasprostranjeniji metod usmenog prevođenja na svim vrstama skupova. Ipak, i dalje postoje situacije gde se prikladnijim smatra konsekutivno prevođenje poput sastanaka s manjim brojem učesnika, intervjua, kratkih javnih nastupa zvaničnika ili javnih ličnosti, ili poverljivih razgovora. Prednost konsekutivnog prevođenja se ogleda u tome što nije potrebna posebna oprema
Ponekad se od prevodilaca može tražiti da „šišotiraju“ (fr. chuchoter – šaputati), odnosno „šapuću“ što podrazumeva da sede iza ili pored učesnika na sastanku i da simultano, tihim glasom, prevode samo za tu osobu.
Simultani prevodioci rade u timovima od najmanje dva člana u prevodilačkoj kabini, pri čemu se smenjuju, u proseku, na svakih 30 minuta, ili češće, u zavisnosti od težine i intenzivnosti prevoda, a kroz praksu je utvrđeno da maksimalno prosečno vreme tokom koga se može održati koncentracija i preciznost iznosi šest sati, uz pauze, što se smatra standardnim radnim danom simultanih prevodilaca.
